Nekima je možda i dalje nepoznata činjenica da su sve savremene političke ideologije i dihotomije na levicu i desnicu nastale nakon francuske revolucije (1789-1799), kao njeni prirodni produžeci ili kao direktan odgovor na promene koje je donela. Ono što mi nazivamo levicom, u svim svojim oblicima, uglavnom obuhvata onaj skup ideologija koji nastavljaju ili čak radikalizuju one vrednosti koje je revolucija donela, dok sa druge strane, desnica nastoji da se manje više suprotstavi ovim promenama i sačuva one vrednosti koje su vladale pre revolucije. Iz toga vidimo da je francuska revolucija i dalje osnovno merilo ideološke pozicije svih strana, prisutnih i dan danas. Međutim, kao odgovor javila se i tkz. Konzervativna Revolucija, poznata i kao Treći Put ili Treća Pozicija, koja je, za razliku od obične desnice, shvatila duboku krizu političko-društvenog stanja u Evropi pre francuske revolucije ali je isto tako, za razliku od levice, smatrala da novonastale postrevolucionarne vrednosti nisu nikakvo rešenje, već da one same produbljuju krizu i doprinose stvaranju novih problema. Nasuprot desničarima, oni nisu težili povratku predrevolucionarnom stanju, već stanju koji je prethodio nastanku uzroka koji su doveli do nje. Oni ne teže običnom konzervatizmu i očuvanju prošlosti i njenih vrednosti jer postoji veliki jaz između kriznog predrevolucionarnog i postervolucionarnog sveta s jedne strane, i idealnog, predkriznog sveta Tradicije s druge strane. Zbog toga su smatrali da je potrebna Revolucija, sveobuhvatna i radikalna ali u potpuno suprotnom smeru od revolucije levice.
Iako ćemo ovde staviti poseban naglasak na nemačku konzervativnu revoluciju, vredi pomenuti da se ona javila i kod drugih evropskih naroda. U Rusiji, Jurij Samarin prvi spominje ovaj termin 1875. godine, a koristio ga je i Dostojevski kako bi opisao svoje soptvene poglede. Koncept se posebno vezivao za slovenofile, kakav je uostalom i bio Dostojevski, koji su se savršeno uklapali u okvire Treće Pozicije, budući da su se oni podjednako suprotstavljali kako levičarskim zapadnjacima tako i desničarima u Rusiji, a koji su se posebno javili nakon Petra Velikog. Iz tog razloga, pobornici Treće Pozicije su bili progonjeni i ocrnjeni od strane tadašnjeg sistema, slučaj koji je, na žalost, postao uobičajen u svim ostalim zemljama, kao i Srbiji.
Rusija je, uostalom, često povezivana na teorijskom nivou sa konceptom Trećeg Puta. Žozef de Mestr je svoju najvažniju knjigu nazvao ’’Petrogradske Večeri’’, a razlog je taj što geopolitička osobenost Rusije odgovara najopštijoj geopolitičkoj tezi Trećeg Puta - ’’ni Istok, ni Zapad’’ misleći pritom, naravno, da odbacuje prosvetiteljske, ’’atlantske’’ tendencije zapadnog racionalizma ali i ’’društvenu arhaičnost’’ Azije.
U Nemačkoj, preteče Trećeg Puta bili su filosofi i pesnici poput Fihtea i Herdera, kao uostalom i ceo romantičarski pokret 19. veka. Geopolitička pozicija Nemačke i arhetip germanskog duha predstavljaju takođe savršenu podlogu za razvoj konzervativne revolucije i Trećeg Puta koji se razvijao paralelno sa ruskim, a tokom 19. veka ove dve struje su imale tesnu duhovnu i intelektualnu uzajamnu vezu. Nemačka je imala najviše osnova za ograđivanje od zapadnog atlantskog puta Francuske i Engleske, puta koji je i doveo do francuske revolucije a potom i niza drugih revolucija širom kontinenta. Kao reakcija na ovu opasnost spolja, javilo se iskonsko germanstvo kao sinonim Trećeg Puta u izrazitom zapadnom geopolitičkom prostoru.
Ideologija Trećeg Puta nije nekakva mešavina levice ili desnice, niti isprazna pozicija tkz. centra. Ona predstavlja samostalno viđenje sveta koje se tokom vremena i u različitim društvima, javljao u više oblika, te može biti destruktivan ali i stvaralački, elitistički ili masovan, kao i varijante drugih političkih ideologija. U popularnim krugovima, ova ideologija se vezuje sa nacional-socijalizmom i italijanskim fašizmom, iako ona nije ništa od toga. Nacional-socijalizam jeste imao konzervativno-revolucionarni karakter u vidu spajanja koncepcije nacionalizma desnice i socijalizma levice, ali sva ta politička stanja (i mnoga druga, poput islamske revolucije u Iranu, Izraela, islamaskog socijalizma arapskih zemalja itd.) su samo varijacije te osnovne praslike ili prastanja o kojem je pisano na početku, one su jedinstvene usled specifičnosti religije, nacije, geografije i drugih činilaca koji su uticali na njegov karakter. One nikako ne predstavljaju taj prvobitan ideal kojem teže istinska konzervativna revolucija i Tradicionalizam.
Pošto je težila da se istrgne iz kandži ne samo marksizma koji se počeo širiti Evropom, već i kapitalizma sa druge strane i za koga su smatrali da je samo druga strana iste medalje ideologija Trećeg Puta se našla u veoma teškoj, gotovo nemogućoj situaciji od samog početka. U svim zemljama gde se javila, činila je otpor prema svim onim preovlađujućim idejama i pokretima nastalim nakon Francuske revolucije, kao što su marksizam, liberalizam, progres, jednakost, bratstvo, demokratizam, feminizam i sl. a koji su počeli da preplavljuju Zapad na uštrb svih tradicionalnih vrednosti.
U slovenskim zemljama, pa tako i u Srbiji, činio je pre svega otpor prema nadolazećem komunizmu koji je, kao što znamo, na kraju osvojio čitavu istočnu Evropu i doveo do najvećih genocidnih zločina 20. veka. Najveći genocid 20. veka je izvršen nad etničkim Ukrajincima, iako se o njemu malo priča a još manje zna u javnosti. Poznat kao Golodomor ili Holodomor, ovaj orkestrirani zločin se odigrao na teritoriji Ukrajine i jednim delom Rusije 1921-23, 1932-33 i 1946-47, gde je stradalo oko 16.5 miliona Ukrajinaca, pod boljševičkim programom sistematskog izladnjivanja naroda. Vođa Holodomora je bio Lazar Mojsejevič Kaganovič, najveći masovni ubica 20. veka, boljševički komunista i desna ruka Josifa Džugašvilija Stajina. A kakvu je sudbinu komunizam doveo Jugoslaviji, novonastaloj komunističkoj utopiji bratstva i jedinstva, i njenim narodima, suvišno je ovde pisati. Sa druge strane, konzervativni revolucionari Srbije za neprijatelja su imali sledbenike kapitalističkog Zapada, pre svega Engleske. Zbijeni između ove dve okupacione sile, malo je preostalo prostora za manevrisanje. Dimitrije Ljotić, srpski filosof i najznačajniji prestavnik Trećeg Puta u Srbiji, bio je podjednako omražen sa obe strane. I danas je spominjanje njegovog imena gotovo zabranjeno i predstavlja tabu, iz prostog razloga što su iz Drugog svetskog rata kao pobednici izašle sile koje predstavljaju samo dve strane iste medalje – kapitalizam i komunizam oličeni u Americi i Rusiji, dve supersile koje su podelile svet i učinile ga svojim političkim igralištem. Nakon rata, konzervativna revolucija Treće Pozicije postaje u najbolju ruku ignorisana, a najčešće nemilosrdno satanizovana i ocrnjena tokom generacija vladavine kapitalističkih oligarha sa jedne i komunističkih partija sa druge strane. Međutim, tema o srpskoj konzervativnoj revoluciji i efektima Drugog svetskog rata zaslužuje iscrpnu, objektivnu analizu u posebnom tekstu. Vratimo se Nemačkoj.
Nakon Prvog svetskog rata i velike političko-ekonomsko-društvene krize koja se javila u razorenoj Nemačkoj, stvorio se u toj zemlji pokret čiji su članovi, poznati kao ’’revolucionarni konzervativci’’ bili uglavnom intelektualci nezadovoljni opštim stanjem u zemlji ali i čitavoj Evropi. Sam termin ’’konzervativna revolucija’’ je popularizovan od strane Huga von Hofmanstala u govoru iz 1927. (’’proces o kojem govorim je ništa manje do konzervativna revolucija takve razmere da je istorija Evrope još nije videla. Njen cilj je forma, nova Nemačka stvarnost, koju će cela nacija deliti..’’). Ovaj poznati pesnik, austrijski jevrejin rođen u bogatoj trgovačkoj porodici, čiji je pradeda Isak Hofman dobio plemićku titulu od strane austrijskog cara (te postaje ’’von Hofmanstal’’), bio je izraziti monarhista i konzervativac koji je uvideo veliku tragediju u porazu Austrijske monarhije, kao poslednje traga izumrlog sveta tradicije. Kao mladić od 17 godina, upoznaje Stefana Georgea, nemačkog pesnika i jednog od ključnih ljudi ovog pokreta a vremenom je postajao sve više zainteresovan i za katoličanstvo. Sve u svemu, ovim strastvenim govorom samo dve godine pre svoje smrti, može se reći da je Hugo krstio ovaj intelektualni pokret.
Kao što je već naglašeno, jedan od razloga zbog čega je ova tematika tabu tema i pripada tkz. tajnoj intelektualnoj istoriji 20. veka jeste što se smatra direktnim prethodnikom Nacional-socijalizma (poznatiji danas po pogrdnom terminu ’’nacizam’’), iako je to, dakle, pogrešno jer su mnogi sami članovi i lideri konzervativne revolucije često zauzimali gotovo suprotne stavove i imali brojne nesuglasice. Teško je dati jedinstven sažet pregled konzervativaca, upravo zbog tih međusobnih različitih viđenja, ali je zato moguće izneti nekoliko osnovnih ideja koje su svi delili. Tu pre svega spada značaj naroda, nacije (volk, folk) i kulture, koncept narodne zajednice (Volksgemeinschaft), odbacivanje Marksizma, liberalizma i demokratije, (pre svega parlamentarne demokratije), zatim, odbacivanje linearnog koncepta vremena u zamenu za onaj cikličan, konzervativni i ne-marksistički socijalizam i uspostavljanje autoritativne elite. Ukratko, pokret su činili Nemci koji su delili konzervativan pogled i razočarenje sa stanjem u Nemačkoj nakon poraza u Prvom svetskom ratu i koji su težili razvijanju ideja podjednako konzervativnih i revolucionarnih po prirodi.
Jedna od najznačajniji figura nemačke konzervativne revolucije je bio Artur Meler van den Bruk. Njegovo najpoznatije delo je ’’Treći Rajh’’, prevedeno i kao ’’Treće Carstvo’’, napisano 1923. gde Meler pravi razliku između četiri politička gledišta: revolucionarno, liberalno, reakcionarsko i konzervativno. Revolucionari se pre svega povezuju sa komunistima i njihovo gledište je nerealno u tome jer se bazira na totalnom brisanju svih tradicionalnih i prošlih vrednosti. Liberalizam se kritikuje zbog radikalnog individualizma koji vodi ka egoizmu i dezintegraciji nacija i tradicija. S druge strane, reakcionari se kritikuju zbog isto tako nerealne želje ka kompletnom oživljavanju vrednosti prošlosti, verujući da sve što je staro je i dobro. Konzervativac je, prema Meleru, superiorniji od ostala tri jer konzervativizam traži da sačuva nacionalne vrednosti, dokle god one poseduju moć i potencijal da rastu, kao i asimilaciju svih novih vrednosti koje povećavaju vitalnost jednog naroda. Dakle, ovde je u pitanju revolucionarni konzervativizam.
Meler takođe odbacuje Marksizam zbog svog racionalizma i materijalizma, koje su po njemu manjkave ideologije jer ne shvataju onu bolju stranu ljudskog društva i života. ’’Socijalizam počinje gde Marksizam završava’’, govorio je, zalažući se za korporativni nemački socijalizam koji prepoznaje važnost nacionalnosti i odbacuje klasnu borbu. U politici, Meler odbacuje republikanstvo, tvrdeći da je jedina prava demokratija ona u kojoj narod sam bira svoju sudbinu. Monarhizam je odbacio zbog zastarelosti, a iščekivao je novu formu vladavine u kojoj su snažne vođe direktno povezane sa nacijom, i koje sudbinu nacije povezuju sa sopstvenom. Ovakav vođa bi stvorio novo i konačno Treće Carstvo.
Druga važna ličnost, verovatnije i najpoznatiji pripadnik pokreta je Osvald Špengler, istoričar i filosof najpoznatiji po knjizi ’’Propast Zapada’’ gde predlaže teoriju o ograničenom životnom veku civilizacija. Naime, prema Špengleru svaka visoka kultura, kao što je Zapadna, ima svoju ’’dušu’’ koja prolazi kroz predviđene faze rođenja, rasta, ispunjenja, pada i konačnog uništenja. Ovde je važno naglasiti razliku između kulture (Kultur) i Civilizacije (Zivilisation). Prva se odnosi na početnu fazu Visoke Civilizacije, njen ruralni život, religioznost, vitalnost, voljom za moć i instinktivnošću dok se Civilizacija odnosi na kasnije faze označene urbanizacijom, ireligioznošću, čistim racionalnim intelektom, mehanizovanim životom i dekadencijom. Ovde možemo videti kako se Špenglerovo viđenje razlikuje od klasičnog tradicionalističkog koje ono prvo, početno doba naziva Zlatnim, a ne varvarskim. Špengler se pretežno fokusirao na tri Visoke Kulture – antička, arapska i zapadnoevropska tj. apolonijska, magijska i faustovska (’’faustijanska’’). Međutim, možda i najvći doprinos Konzervativnoj Revoluciji Špengler daje u svojoj teoriji Pruskog socijalizma, gde kaže da je pruski karakter, koji je nemački karakter par excellence, u suštini socijalistički. Po njemu, istinski socijalizam je primarno pitanje etike, a ne ekonomije i odnosi se na razvijanje i praksu radne etike, discipline, poslušnosti, osećaja dužnosti ka većem dobru i državi, samopožrtvovanje i mogućnost napredovanja i dostizanja višeg ranga čistim talentom. Ovaj vid socijalizma se razlikuje od marksističkog koji se zasniva na klasnoj borbi i materijalizmu, što je u apsolutnom kontrastu sa pruskom etikom države. U kontrastu su takođe liberalizam i kapitalizam, koji negiraju ideju dužnosti, propagiraju princip piratizma i stvaraju vladavinu novca.
Edgar Julius Jung, autor knjige ’’Vladavina Inferiornih’’ (kako bih skinuo svaku sumnju, Jung ovde govori o vladavini mediokriteta, a ne nekakve biološki niže rase), bio je politički aktivan intelektualac i još jedan značajan pripadnik pokreta. Strastveni kritičar liberalizma, liberalnu demokratiju je odbacivao rečima da predstavlja vladavinu masa izmanipulisanih od strane demagoga, kao i vladavinu novca, zbog njene urođene tendencije ka plutokratiji. Francuske revolucionarne vrednosti ’’sloboda, jednakost, bratstvo’’ su, smatrao je, korozivnog uticaja po društvo i izvor individualizma, koje je ključno za opšti raspad društva. I on je delio mišljenje da je Marksizam još jedan pokvareni rezultat Francuske revolucije. Umesto ovih liberalnih i makrsističkih formi, Jung je imao viziju Novog Carstva korporativne ekonomije (slične srednjevekovnom sistemu gilda tj. esnafa – što veoma podseća na ono što je Ljotić pisao u svojim knjigama, kada je zagovarao povratak agrarnoj ekonomiji zadruga, monarhije i pravog Hrišćanstva) organizovanih na federalnom temelju, animiranih Hrišćanskom duhovnošću i snagom Crkve, i vođene autotarivnom monarhijom i elitom sastavljenom of izabranih, kvalifikovanih ljudi. Po njegovim rečima – ’’Država kao najviši red organske zajednice mora biti aristokratija; u svakom smislu: vladavina najboljih. Čak je i demokratija zasnovana na ovoj tvrdnji.’’
Kao i ostali, Jung je bio veoma kritičan prema materijalističkom konceptu rase i tvrdio da je primarnost na kultrno-duhovnom planu, a ne biološkom. Ovu ili sličnu tezu zagovarao je npr. i italijanski Tradicionalista Julijus Evola, gde je pitanje bioškog rasizma, ’’više’’ ili ’’niže’’ rase bilo apsolutno isključeno. Dalje, odbacio je koncept nacionalizma i zalagao se za koncept federalističkog, vannacionalnog, pan-evropskog Carstva i dalje zadržavajući stvarnost i značaj Volk-a i odvojenosti etničkih grupa.
Tokom svoje političke karijere, Jung je imao velikih nesuglasica sa nacional-socijalizmom, smatrajući ga produktom modernog doba i ideološki povezanim sa marksizmom i liberalizmom. Zbog ovog direktnog sukoba sa Hitlerovom partijom, Jung je platio smrću u tkz. ’’noći dugih noževa’’.
Ernst Junger je najpoznatiji po brojnim esejima i knjigama u kojima je govorio o pozitivnim efektima ratovanja i borbi. I sam učesnik u oba velika rata, Junger je kritikovao buržoasku civilizaciju komfora i sigurnosti, koju je video kao slabu i umiruću i prednost davao osnažujućem i ’’veličanstvenom’’ iskustvu akcije i avanture, koja ima transformišuću ulogu da čoveka buržoazije preobrati u ratnika. Ovaj ratnički tip je u konstantoj borbi protiv večne Utopije mira, jurnjave za srećom i ’’perfekcijom’’. On nije bio prvi niti jedini koji je govorio o negativnim efektima stagnacije i mira, koji nikada ne dovode do napretka čovečanstva već hedonizma i dekadencije. Poznato je da su najveća umetnička dela, najveći darovi civilizacija proizašli iz konflikta ili kroz konflikt, nikada iz stanja sterilne i monotone stagnacije.
U knjizi ’’Der Arbeiter’’ ’’ratnik’’ je zamenjen ’’radnikom’’, novim dominatnim tipom buržoaskog poretka. Junger je takođe shvatio da moderna tehnologija menja svet, gde čovek gubi svoju individualnsot i slobodu u novonastalom mehanizovanom svetu. Iz tog razloga, iščekivao je društvo u kojem će ljudi prihvatiti anonimnost među masom i slepu poslušnost službi prema državi. Ovo je nazvao totalnom mobilizacijom, tvrdeći da ’’ona predstavlja tajni i neumoljiv zahtev ka kojoj nas naši životi u dobu masa i mašina izlažu. Ispostavilo se da je svaki individualni život postao život radnika, i onda, prateći ratove vitezova, kraljeva i građana, sada imamo ratove radnika. Već prvi veliki konflikt 20. veka nam je dao predosećaj njihove racionalne strukture i nemilosrdnosti.’’
I pored svega rečenog, i iako je u svojoj najpoznatijoj knjizi ’’Oluja Čelika’’ prikazao ontologiju rata kao modela novog, hijerarhijskog društva van popularne demokratije i dekadentne sigurnosti i dosade buržoazije, treba reći da je Junger pred kraj svog dugog života (1895 - 1998) promenio neke od svojih stavova, toliko da je čak 1984. na nemačko-francuskom skupu u Verdenu, u društvu Helmuta Kola i Fransoa Miterana nazvao ideologiju rata u Nemačkoj pre i posle Prvog svetskog rata ’’kobnom greškom’’, čime se priključio preovlađujućem stavu političke korektnosti.
Karl Šmit je svakako jedan od najpoznatijih filozofa politike i teoretičara prava 20. veka i takođe jedna od najkontroverznijih ličnosti pokreta, budući da je jedan od retkih koji su aktivno podržavali Treći Rajh i nacional-socijalizam. Njegov uticaj prevazilazi bilo koju političku ideologiju, pošto su ga intelektualci i levice i desnice jednako priznavali kao jednog od najvećih uticaja a poznato je i da je bio u kontaktu sa brojnim književnicima i intelektualcima širom sveta, a među njima i Ivo Andrić. Autor je brojnih knjiga među kojima i ’’Politička Teologija’’ i ’’Kriza Parlamentarne Demokratije’’, a značajni su i njegovi naučni radovi iz oblasti teorije ustavnog prava. Prema Šmitu, treba razlikovati pojam političkog od politike. Koncept političkog postoji onda kada postoji i neprijatelj, odnosno grupa sa drugačijim interesima i sa kojima postoji šansa za sukobom. Ovaj kriterijum uključuje kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg neprijatelja i odnosi se na međudržavni i civilni rat. Šmit je takođe branio diktaturu, koju je razlikovao od tiranije. Za njega, diktatura je forma vladavine ustanovljena za vreme vanredne situacije, kada je važno zaobići spore parlamentarne procese u cilju odbrane zakona. Diktatura takođe postoji u bilo kom slučaju gde država ili lider uživaju moć nezavisno od odobravanja većine, nebitno da li je država ’’demokratska’’ ili ne. Ovo je veoma zanimljivo razmatranje itekako relevantno i danas, u dobu tkz. demokratije i slobode prava. Dalje, Šmit kritikuje parlamentarnu ili liberalnu demokratiju, iznoseći argument da je osnovni temelj parlamentizma – koji drži da razdvajanje političkih partija i njihov međusobni racionalni dijalog doprinose dobrom funkcionisanju države – u stvari negiran realnim političkim delovanjem partija gde njihovi lideri, koalicije i interesne grupe donose odluke o sopstvenim politikama bez ikakve diskusije ili iza zatvorenih vrata. Drugi važan argument je da prava demokratija nije liberalna, u kojoj je samo većinska grupa tretirana kao jednaka pred državom, već ujedinjena, homogena država u kojoj odluke lidera izražavaju volju ujedinjenog naroda. Po njegovim rečima, ’’Svaka demokratija se zasniva na principima ne samo o jednakom tretiranju jednakih već da će oni nejednaki biti tretirani drugačije. Demokratija, dakle, zahteva pre svega homogenost a drugo, ako potreba to nalaže, eliminaciju ili uklanjanje heterogenosti.’’
Na kraju, treba ponovo podsetiti na činjenicu da je Konzervativna Revolucija bila prisutna u većini evropskih zemalja, i da je u ovom tekstu predstavljena ukratko ona koja je zahvatila Nemačku, okupiranu sa svih strana. Okupacija koja je, zapravo, zadesila čitavu Evropu, u želji da izbriše zauvek iz njene svesti svaku tradicionalnu vrlinu i vrednost na kojoj je izgrađena njena kompletna istorija. O ovoj skrivenoj okupaciji se malo priča a još manje zna, jer je današnja politička elita, svetska i lokalna, njen direktan naslednik. Danas smo takođe svedoci njene pogubne politike i nastavka dekadencije evropskog duha. Svako sa iole malo razumevanja, uvideće u rečima ovih intelektualaca sa početka 20. veka gotovo proročku vrednost jer one danas, možda još više nego tada, imaju svoj značaj i težinu u obasjavanju tmurne atmosfere pospane Evrope i njenih Evropljana.
Нема коментара:
Постави коментар