Bio je to Heraklit, grčki filosof presokratovac, za koga se kaže da je izgovorio panta rhei (sve teče) i da nikada ne možemo dva puta ući u istu reku. Iza ovog kriptičnog aforizma krije se najteža životna lekcija – ništa nije večno, sve je prolazno, i to će biti nekakva ideja vodilja ovog teksta, ideja prolaznosti čoveka, civilizacija i koncepta sudbine kojem smo, na prvi pogled, svi podređeni. Naime, čak i 2500 godina kasnije, ovo je najgorča pilula koju većina odbija da proguta, činjenica da sve teče nepovratno kroz naše ruke u trenutku kada ga postanemo svesni. Da ono što jeste, već sledećeg trena postaje ’’bilo’’, prošlost, izbledelo sećanje i konačno, zaborav. Cena iskustva je zaista skupo plaćena. Ali jedino što je trajno i stvarno jeste kretanje. ’’Sve je borba’’, takođe kaže Heraklit, misleći na konstantan fluks i polaritet stvari, gde se jedno manifestuje u prisustvu sopstvene suprotnosti a paradoks transcendentnog u imanentnom, poput osećaja uzvišenog u uobičajenom, večnosti u zrnu peska ili okeana u kapi kiše, jeste jedini pokušaj odgovora na pitanje o našoj istovremenoj prolaznosti i neuništivosti. U potrazi za odgovorom o ovoj paradoksalnoj prirodi antroposa, moramo upreti pogled iza horizonta ljudske istorije pošto je savremeni čovek, izlomljen poststrukturalizmom i sijentizmom, tim prirodnjačkim fundamentalizmom, izgubio sopstveni identitet u samostvorenom kafkanijanskom lavirintu nadrealizma. Pogled se, zapravo, mora upreti na gore, ka zvezdama.
Od davnina, zvezde su predstavljale sinonim za večno, nekvarljivo i uzvišeno. Stoga su mnogi, od faraona do kraljeva upravo među njima pronašli konačno utočište nakon zemaljskog života a put ka toj jelisejskoj egzistenciji oslobođenoj telurskih okova, opisan u bezbroj mitova, je sve samo ne lak jer dostići zvezde znači nadjačati sudbinu, tu grandioznu mašineriju aktiviranu zvezdanim motorima rasutim preko noćnog neba, galeriju zodijaka- stelarnih ljuštura nastanjenih demonima grčko-helenske tradicije kojoj iz kosmičkih dubina, van domašaja njihovog fatalnog uticaja vlada neoplatonski Demijurg. Takav je, makar, bio koncept sudbine u antici. I poput drugog grčkog drevnog koncepta, Erosa, vidimo kako su se zvezdana jata Sudbine i sveprožimajuća, primordijalna sila Erosa degradirale u modernom dobu do nivoa vulgarnog sujeverja plebsa, vašarskih atrakcija i zabavnih karikatura. Nadjačavanje sudbine ovde zahteva herojski napor, dostojan Herakla ili Sigurda, koji će ovaj zvezdani mehanizam učiniti osnažujućom silom, umesto osvajačke ili neprijateljske i dovesti do apoteoze bića. Ovde nije pitanje verovanja ili neverovanja u zodijak niti je to presudno, radi se o činjenici da je svako od nas, makar u jednom trenutku svog života osetio osećaj potpune bespomoćnosti i fatalizma ili kontemplirao pojam sudbine i njenu ulogu u sartrovskom egzistencijalnom svetu u koji kao da smo odnekud bačeni, poput gomile atoma. Ugrađeni u matriks programa, medija i informacija, teško je ne osetiti se poput ’’atoma prašine koja se u oblacima bez cilja diže leti nad drumovima’’, kako je rekao Ivo Andrić, ili kao bespomoćni dronovi globalnog mega društva koji prate nacrte putanja postavljenih od strane arhonta – vladara iz senke.
Veoma je zastrašujuća misao da većina ljudi, prateći ove utabane staze konformizma proživi život bez jedne jedine originalne misli, ideje ili emotivne reakcije, nikada ne spoznavajući sami sebe. Za njih bi se moglo reći da nikada nisu ni egzistirali. Zauvek izbrisani iz kolektivne memorije zvane ljudska istorija. Ako pitamo ljude ko su, uglavnom će kao odgovor dati šta rade i koja je njihova profesija, ali ako im to oduzmemo, šta ostaje? Postoji li u njima konstantna svesnost, koja neće značiti trenutke pažnje od jedne radnje ili spoljašnjeg impulsa ka drugom, dok između njih postoji samo praznina – mentalna i fizička. Koliko li je samo tačan naziv za ljudsko biće – persona, globalno prihvaćen termin koji vuče poreklo od latinske reči koja se odnosila na maske glumaca antičkih teatara. Svi smo naučeni da nosimo maske – persone i igramo uloge koje su nam nametnute na ’’daskama života’’. Život od danas do sutra i briga o svakodnevnim problemima koji ne prevazilaze okvire trivijalnosti i služe uglavnom da razbiju generalnu monotoniju, opšta jednoličnost i kratkovidost svesti odlike su psihofizičkog sklopa građanina svakog modernog društva. Svakodnevnica je postala generator traume oko koje se vrtimo poput moljaca oko noćne lampe. Monotonija je razbjiena jedino trenutnim šokom u vidu populističkog naslova tabloida ili televizijskog dnevnika, kolažom novih obećanja političara, novih uslova, novih reformi i novih razočarenja, čime postojimo samo u večnom iščekivanju nečeg iza sutrašnjice, iza granica mentalnog uma, iščekivanju nečeg većeg od života – obećanja u novi raj, dok na kraju ne shvatimo da smo proživeli život ne znajući ko smo, šta smo i čemu sve ovo. Druga odlika društva jeste totalna inverzija vrednosti gde, kao u ogledalu, odrazi institucija i normi poprimaju kao po pravilu distorzirani karakter. Pa tako, univerziteti degradiraju znanje, zdravstvo pogoršava zdravlje, sudovi i advokati se rugaju pravdi, vlade sve više oduzimaju elementarnu slobodu a mediji manipulišu protok informacija stvarajući predrasude i iskrivljenu sliku realnosti. Što se tiče medicine i zdravlja, na pamet mi pada članak koji se pojavio na huffingtonpost-u, prvom digitalnom portalu dobitniku pulicerove nagrade. Članak se zove ’’Kada doktori štrajkuju, pacijenti prestaju da umiru (When Doctors Go On Strike Patients Stop Dying)’’. Pitanje koje se ovde postavlja je – da li je degeneracija društva namerna i koja je njena svrha? I dok je moguće navesti bezbroj primera degeneracija društvenih normi prouzrokovanih ljudskim delovanjem, tj. svesnom manipulacijom, možda se najbolji, sveobuhvatni odgovor ipak krije u cikličnosti odnosno razvoju i opadanju ciklusa civilizacija i kultura. Ovakvo viđenje suprotstavljeno je pogrešnoj ideji o linearnom kontinuiranom procesu razvoja čovečanstva. Svaka kultura je organska, nastala iz jedinstvene ideje i predstavlja simbiozu umetnosti, nauke, politike, filosofije, religije i ostalih preovlađujućih grana sfera ljudskog delovanja u datom trenutku. Ova simbioza nije nekakav mrtav mehanizam već živi organizam ili duh koji ima svoj početak i kraj. Iz toga sledi da svaka kultura nepobitno korača ka svom kraju i da tokom svog života ima nekoliko glavnih faza. Jedna od glavnih odlika razvoja kultura je opšta tendencija ka kolektivizmu. Nju prirodno prate prevlast racionalizma, tehnologizma, demokratizma, stvaranje jedinstvene, haotične smese mega kulture – kosmopolitizam, dok se u društvenoj sferi sve više ističe koncept opšteljudskih prava i egalitarizam. Svi ovi koncepti, zamaskirani iza definicija i ispraznih retorika o opštem boljitku, humanizmu i progresu, zapravo su simptomi bolesti kulture koja u svojoj civilizacijskoj etapi, faustovskog (više volim ’’faustijansko’’) tipa ako pričamo konkretno o zapadnoevropskoj, jeste samo poslednji pokušaj i emulacija one praslike i praideje osnovnog oblika postojanja.
Od davnina, zvezde su predstavljale sinonim za večno, nekvarljivo i uzvišeno. Stoga su mnogi, od faraona do kraljeva upravo među njima pronašli konačno utočište nakon zemaljskog života a put ka toj jelisejskoj egzistenciji oslobođenoj telurskih okova, opisan u bezbroj mitova, je sve samo ne lak jer dostići zvezde znači nadjačati sudbinu, tu grandioznu mašineriju aktiviranu zvezdanim motorima rasutim preko noćnog neba, galeriju zodijaka- stelarnih ljuštura nastanjenih demonima grčko-helenske tradicije kojoj iz kosmičkih dubina, van domašaja njihovog fatalnog uticaja vlada neoplatonski Demijurg. Takav je, makar, bio koncept sudbine u antici. I poput drugog grčkog drevnog koncepta, Erosa, vidimo kako su se zvezdana jata Sudbine i sveprožimajuća, primordijalna sila Erosa degradirale u modernom dobu do nivoa vulgarnog sujeverja plebsa, vašarskih atrakcija i zabavnih karikatura. Nadjačavanje sudbine ovde zahteva herojski napor, dostojan Herakla ili Sigurda, koji će ovaj zvezdani mehanizam učiniti osnažujućom silom, umesto osvajačke ili neprijateljske i dovesti do apoteoze bića. Ovde nije pitanje verovanja ili neverovanja u zodijak niti je to presudno, radi se o činjenici da je svako od nas, makar u jednom trenutku svog života osetio osećaj potpune bespomoćnosti i fatalizma ili kontemplirao pojam sudbine i njenu ulogu u sartrovskom egzistencijalnom svetu u koji kao da smo odnekud bačeni, poput gomile atoma. Ugrađeni u matriks programa, medija i informacija, teško je ne osetiti se poput ’’atoma prašine koja se u oblacima bez cilja diže leti nad drumovima’’, kako je rekao Ivo Andrić, ili kao bespomoćni dronovi globalnog mega društva koji prate nacrte putanja postavljenih od strane arhonta – vladara iz senke.
Veoma je zastrašujuća misao da većina ljudi, prateći ove utabane staze konformizma proživi život bez jedne jedine originalne misli, ideje ili emotivne reakcije, nikada ne spoznavajući sami sebe. Za njih bi se moglo reći da nikada nisu ni egzistirali. Zauvek izbrisani iz kolektivne memorije zvane ljudska istorija. Ako pitamo ljude ko su, uglavnom će kao odgovor dati šta rade i koja je njihova profesija, ali ako im to oduzmemo, šta ostaje? Postoji li u njima konstantna svesnost, koja neće značiti trenutke pažnje od jedne radnje ili spoljašnjeg impulsa ka drugom, dok između njih postoji samo praznina – mentalna i fizička. Koliko li je samo tačan naziv za ljudsko biće – persona, globalno prihvaćen termin koji vuče poreklo od latinske reči koja se odnosila na maske glumaca antičkih teatara. Svi smo naučeni da nosimo maske – persone i igramo uloge koje su nam nametnute na ’’daskama života’’. Život od danas do sutra i briga o svakodnevnim problemima koji ne prevazilaze okvire trivijalnosti i služe uglavnom da razbiju generalnu monotoniju, opšta jednoličnost i kratkovidost svesti odlike su psihofizičkog sklopa građanina svakog modernog društva. Svakodnevnica je postala generator traume oko koje se vrtimo poput moljaca oko noćne lampe. Monotonija je razbjiena jedino trenutnim šokom u vidu populističkog naslova tabloida ili televizijskog dnevnika, kolažom novih obećanja političara, novih uslova, novih reformi i novih razočarenja, čime postojimo samo u večnom iščekivanju nečeg iza sutrašnjice, iza granica mentalnog uma, iščekivanju nečeg većeg od života – obećanja u novi raj, dok na kraju ne shvatimo da smo proživeli život ne znajući ko smo, šta smo i čemu sve ovo. Druga odlika društva jeste totalna inverzija vrednosti gde, kao u ogledalu, odrazi institucija i normi poprimaju kao po pravilu distorzirani karakter. Pa tako, univerziteti degradiraju znanje, zdravstvo pogoršava zdravlje, sudovi i advokati se rugaju pravdi, vlade sve više oduzimaju elementarnu slobodu a mediji manipulišu protok informacija stvarajući predrasude i iskrivljenu sliku realnosti. Što se tiče medicine i zdravlja, na pamet mi pada članak koji se pojavio na huffingtonpost-u, prvom digitalnom portalu dobitniku pulicerove nagrade. Članak se zove ’’Kada doktori štrajkuju, pacijenti prestaju da umiru (When Doctors Go On Strike Patients Stop Dying)’’. Pitanje koje se ovde postavlja je – da li je degeneracija društva namerna i koja je njena svrha? I dok je moguće navesti bezbroj primera degeneracija društvenih normi prouzrokovanih ljudskim delovanjem, tj. svesnom manipulacijom, možda se najbolji, sveobuhvatni odgovor ipak krije u cikličnosti odnosno razvoju i opadanju ciklusa civilizacija i kultura. Ovakvo viđenje suprotstavljeno je pogrešnoj ideji o linearnom kontinuiranom procesu razvoja čovečanstva. Svaka kultura je organska, nastala iz jedinstvene ideje i predstavlja simbiozu umetnosti, nauke, politike, filosofije, religije i ostalih preovlađujućih grana sfera ljudskog delovanja u datom trenutku. Ova simbioza nije nekakav mrtav mehanizam već živi organizam ili duh koji ima svoj početak i kraj. Iz toga sledi da svaka kultura nepobitno korača ka svom kraju i da tokom svog života ima nekoliko glavnih faza. Jedna od glavnih odlika razvoja kultura je opšta tendencija ka kolektivizmu. Nju prirodno prate prevlast racionalizma, tehnologizma, demokratizma, stvaranje jedinstvene, haotične smese mega kulture – kosmopolitizam, dok se u društvenoj sferi sve više ističe koncept opšteljudskih prava i egalitarizam. Svi ovi koncepti, zamaskirani iza definicija i ispraznih retorika o opštem boljitku, humanizmu i progresu, zapravo su simptomi bolesti kulture koja u svojoj civilizacijskoj etapi, faustovskog (više volim ’’faustijansko’’) tipa ako pričamo konkretno o zapadnoevropskoj, jeste samo poslednji pokušaj i emulacija one praslike i praideje osnovnog oblika postojanja.
Zanimljivo je praćenje niza situacija u ljudskoj istoriji koje su jedna za drugom, povezane prirodnim tokom i međusobnim uticajem (kao da je komplentan istorijski kontinuum vođen nevidljivom rukom sinhroniciteta), postepeno dovodile do rasta onih negativnih vrednosti duha, a koje su se uvek smatrale velikim tačkama prekretnicama u progresu i liberalizaciji čovečanstva. Svojevrstan kult sijentizma i naučno-tehnološkog fetišizma se, na primer, može pratiti sve do Dekartove dihotomije cogitare – esse i postavljanja prvenstva na telesnom i materijalnom u odnosu na duhovno što je udarilo temelje racionalizmu. Isto tako, pažljivom analizom možemo videti kako je Renesansa, jedan od najslavljenijih perioda zapadne civilizacije predstavljala prekretnicu ali ka sve gorem stanju ljudskog duha. Upravo je u Renesansi čovek presekao nit tradicije i krenuo putem empirizma i humanizma, slaveći antropomorfizam a jačanje gradova poput Venecije, dovodi do uzdizanja trgovačke kaste i društvene decentralizacije. Upravo je ovaj antropomorfizam Renesanse i pojava humanističkog pokreta, čoveka vratila u Platonovu pećinu senki. Humanistički liberalizam je odavde direktno vodio ka Francuskoj revoluciji i u njoj pronašao svoju najmoćniju formu. Demokratija, komunizam i socijalizam su neminovno sledili a sa njima i smrt tradicije. Oktobarska revolucija i dva velika svetska rata su samo dodaci katastrofe iz 1789. a drugi svetski rat donosi i konačnu pobedu moderne i uvod u konačan čin tragedije. Iz ovog kratkog preseka istorije vidimo potvrdu osciliranja civilizacijskog toka u kojem običan građanin ostaje samo nemi posmatrač.
Ono što nazivamo modernim dobom jeste ništa drugo do vladavina sikofanta koji, pod okriljem socijalnih pravdi i tolerantnosti, nastoje da održe kult demokratizma kao dominantnu paradigmu društva, starajući se da demos – bezlična masa, živi jedino za svoju dozu hleba i igara. Možemo reći da je društvo jednom nogom van istorije – u stanju hiper-moderne, koju odlikuju hiper konzumacija i hiper narcisizam. Vladavina instantnosti gde je neksus vremena i prostora čoveka jedino u ’ovde’ i ’sada’ i trijumf kapitalizma koji je doveo do rađanja ideje o kraju istorije, kakvu su dali analitičari poput Fukujame još krajem 80-ih. Onaj kraj istorije kojim se stiže putem konzumerizma i hedonizma, a ne apoteozom duha. Što se tiče novih tehnologija, igračaka modernog sveta, one su ništa do oruđe globalnog tržišta za eksploataciju i uništenje planetarnog ambijenta. Kultura fejsbuk lajkova, euforija patološkog altruizma poput borbe protiv gladi neizdeferenciranih i pretpanih masa čovečanstva, zadovoljenje sitničavog hedonizma dekadentne pseudoelite, patološko nastojanje za produžetkom životnog veka (članova iste te pseudoelite), samo su neki od ukazatelja devijantnosti progresivnog humanizma. Kao dokaz do kojeg stepena nas je sustigla ova epidemija degeneracije, spomenuću jedan članak koji se nedavno pojavio u Blicu a koji je nastojao da u petnaestak teza objasni zašto će naša budućnost biti sjajna i bajna. Jedna od teza je i to što ćemo pomoću te divne tehnologije moći da sačuvamo, da ne kažem konzerviramo ljudski mozak u tegli i nastaviti da živimo u apsolutnom matriksu – virtuelnoj realnosti. Izgleda da sam prespavao dan kada je konzervirani mozak na kablovima postao ideal budućnosti.
S druge strane, koncept kraja istorije ima i svoje anti-kapitalističko i anti-tehnološko uporište u samoubilačkom neoprimitivizmu i tribalizmu, prisutnom u nekim od najdekadentnijih krugova Zapada. Ovaj koncept nudi utopističko viđenje sveta koje je donekle analogno sa pacifističkim, ali ekonomija totalnog anti-konzumerizma i pacifizma je unapred osuđena na propast, budući da previđa ugrađenu darvinovsku kompetetivnost čoveka, čime gubi bilo kakav uticaj na polju političke suverenosti usled nedostatka ničeovske volje za moć.
’’Neznanje je blagoslov’’
Prema Šopenhaueru, rešenje za problem zagonetke sveta leži u pravoj vezi spoljašnjeg i unutarnjeg iskustva. Budući da su supstanca i duh, telo i duša, dva aspekta osnovne realnosti, u kontinuiranom međusobnom kontrastu i da je čovek jedino (koliko je nama poznato) zaista svesno biće tj. kod koga se svest razvila na najvišem stupnju kao rezultat biološke evolucije i budući da se naša evolucija može posmatrati u uslovima evolucije kosmosa kao celine, možemo tvrditi, idealistički, da postoji samo jedna stvarnost - svrsishodan, samoostvarujući kosmos koji sadrži materijalne i duhovne aspekte, neraskidivo povezane. Čovek je dakle deo te celine i njegova svest je manifestacija imanentne svesti, koju je već spomenuti Heraklit nazivao vatrom, Aristotel ’’energeia’’ a Gete primordijalnom suštinom. Njegova svrha, ili namena, je kosmološka – samoostvarenje i to ono herojsko koje nadjačava samu sudbinu – težnjom ka zvezdama i sve višoj svesnosti egzistencije, kako biološke tako i duhovne. Njegov jedini zadatak je da napreduje, iz generacije u generaciju, u korak sa kosmičkom putanjom razvojne samosvesti. Umesto toga, čovek je naučen da bude srećan samo što je živ i pored nadasve gnusne egzistencije koju vodi, da prijatnošću života smatra jedino uobičajenost i konformizam, što je analogno mentalitetu roba ili životinje. Njegov poraz leži u nemogućnosti da vidi da on niti više živi niti razmišlja kao čovek.
Moramo se pozabaviti i problemom tehnologije, iz razloga što je ona najčešći adut svakojakih šampiona moderne civilizacije koji u odbrani njenih vrednosti, naglašavaju nekakvu opštu korist koju je njenim razvojem ljudski rod dobio. Pre svega, dvovekovna vladavina industrijske civilizacije se nepobitno pokazala štetnom - globalna generalizacija evropske tehnonauke je dovela do planetarne prenaseljenosti i degradacije okoline, pogoršanja opšte genetske slike i umanjenja biodiverziteta. Moderna tehnologija povećava eksponencijalno moć koju čovek može vršiti nad samim sobom i drugima, a čiji su efekti podjednako delotvorni i katastrofalni. Već smo spomenuli proces akceleracije istorije i njenog kraja kao i egzistencijalni bol protkan širom sveta, izazvan ovom ’’nevidljivom’’ opasnošću. Međutim, ta opasnost ne leži u samom čoveku niti samoj tehnologiji, već u načinima njene primene. Egalitarna ideologija koja dominira zapadnom civilizacijom propisuje da je tehnlogija, kao i njeno korišćenje, dostupna jedino bezličnim ekonomsko-legalnim mehanizmima iza kojih se skrivaju svakojaki lični prioriteti.
Savremenost je dualistička ili dvojaka u tom smislu da se iskazuje u dva primarna oblika. Jedan je faustijanski, avanturistički i vitalistički, koji služi kao transformator organske prirode, dok je drugi u službi homogenizovanja tj. njegova ideologija teži standardizaciji čitave planete i time, kraju istorije kao trijumfu. Ove dve struje se javljaju prevashodno nakon Renesanse, periodu za koji smo već rekli da prestavlja značajnu prekretnicu u stvaranju savremenog društva procesom desakralizacije sveta i naglašenim antropocentrizmom. Ova prva, moralistička i devitalizovana, reflektuje uski, kalkulativni um uspinjuće buržoazije, podupirući stvaranje mesijanskog irenizma i drugih ameliorativnih narativa savremenih ideologija. Druga strana, po prirodi drska, odvažna i osvajačka, korespondira asketskom racionalizmu koji leži u osnovi velikih naučnih otkrića. Ovaj dinamičan dualizam karakteriše faustijansku kulturu Zapada koja je s pravom smatrana najmoćnijom i inkarnacijom volje za moć koja stremi oslobađanju od granica temporalno-spacijalnog unvierzuma. Međutim, i sam faustijanski modernizam vodi ka dominaciji kvantiteta nad kvalitetom, ka stanju desakralizacije prirode i demitologizacije istorije, stanju za koji imamo veoma dobru reč na srpskom – razočarenje (bez čari, ’’magije’’). Moderan čovek, rođen u svetu radikalnog individualizma, talac je ekonomsko-tehnološkog mehanizma, kojeg je sam stvorio ali je sada u nemogućnosti da ga kontroliše. To je mehanizam bez duše, duha, vizije, cilja, koji upravlja sobom u saglasnosti sa sopstvenim rastom i samoperpetuacijom i ravnodušnim ka bilo kakvom ljudskom stanju. Takva je sudbina faustijanskog duha odvojenog od tradicije. Duha strgnutog od mita – duševnog života naroda, od svog identiteta i porekla, osuđenog da podlegne žalosnom kalkulativnom racionalizmu i meta-idejama ispraznih ideologija Progresa, Egalitarizma, Prosvetiteljstva, Marksizma i sličnih devijacija čiji ideali dan danas vladaju društvom. Jedini efektan odgovor je nastojanje ka kvalitativnom skoku, u saglasnosti sa tradicijom i identitetom doslednim sa naučnim duhom.
Нема коментара:
Постави коментар