Evropska Monokultura i Praktični Idealizam

Grof Rihard Kudenhov-Kalergi

’'Da bi saznao ko nad tobom vlada, jednostavno saznaj koga ne smeš da kritikuješ’’

-Volter

Priču o Evropskoj monokulturi ne možemo započeti bez austrijskog grofa Riharda Kudenhov-Kalergija koji se smatra duhovnim ocem Evropske Unije. Autor je knjige ’’Praktična Ideologija’’ u kojoj su izneti ideološki temelji na kojima će se kasnije bazirati sama EU i osnivač je panevropskog saveza 1922. godine u Beču, na čijem čelu je bio čitavih 49 godina. Koudenhov-Kalergi je stara, evropska plemićka porodica veoma mešanog porekla – Kudenhovi su flamanci, grofovi Svetog rimskog carstva od 1790. koji su nakon Francuske revolucije prebegli u Austriju. Kalergi je, s druge strane, grčka porodica sa Krita, za koje se tvrdi da potiču još od vizantisjke carske porodice Foka. Tokom Mletačke okupacije, Foke su promenili ime u Kalergi i, usled statusa poznatog kao ’’privilegiati’’ postali jedna od najmoćnijih trgovačkih porodica ove italijanske republike. Bilo kako bilo, ove dve porodice su se ujedinile u Parizu 27. juna 1857. kada je grof Franc Karl Kudenhov oženio Mariju Kalergi. 

Kudenhov-Kalergi porodica, tvorac panevropizma, prema rečima Vitakera Čembersa je
’’ sama panevropska – pored flamanske i grčke krvi, ona takođe sadrži poljsku, norvešku, baltičku, francusku i nemačku krv, ali pošto su familije bile kako selektivne, tako i kosmopolitske, hibridizacija je bila konstantno uspešna.’’.  Dodajmo da je Rihard bio i polujapanac, budući da je njegova majka Micuko Aojama, ćerka bogatog naftaša i veleposednika iz Tokija. Iz svega priloženog lako je zaključiti zašto je Rihard imao panevropsku viziju, ali ova, na prvi pogled, plemenita ideja ujedinjene Evrope krije u sebi daleko mračniji aspekt. Da se ne radi samo o prostom ujedinjenju evropskih naroda vidimo već u rečima samog Kalergija. Naime, u njegovoj knjizi ’’Praktična Ideologija’’ možemo pročitati:

’’Čovek budućnosti je melez. Današnje rase i klase će nestati zahvaljujući nestanku vremena, prostora i predrasuda.’’

 ’’Evroazijska-Negroidna rasa budućnosti, slična po spoljašnjem izgledu drevnim Egipćanima, zameniće raznovrsnost ljudi i raznovrsnost individua.’’

Ova dva kratka ali jasna citata nam pokazuju da Kalergijeva panevropska vizija ne podrazumeva opstanak sadašnjih evropskih rasa, već stvaranje nove, homogene mase meleza nalik ’’drevnim egipćanima’’. Da bi se ovo postiglo, potrebna je masivna imigracija svih neevropskih rasa na tlo Evrope i njihovo mešanje. 

Što se tiče rase budućnosti, ono o čemu je Grof Kalergi pisao 20-ih mogli smo pročitati i nedavno u svetskim najpoznatijim časopisima. ’’National Geographic’’ magazin je u svom jubilarnom broju slaveći 125 godina postojanja pisao kako će prosečan Amerikanac izgledati u 2050. i pokazao ovo:

Jedna rasa budućnosti Zapada (nema mesta za belce)

Magazin je o ovoj hibridizaciji pisao u krajnje pozitivnom smislu, smatravši novu rasu ’’prelepom’’.  Istovremeno u pratećim člancima autori naglašavaju kako je u najmanju ruku nekulturno a čak i rasistički pitati ljude pitanja poput ’’odakle si’’. Ovde vidimo odjek onih Kalergijevih reči o ’’nestanku vremena i prostora’’.  Radi se o potpunom gubitku identiteta, nacionalne i rasne pripadnosti (jer su to sada nekakve ’’predrasude’’) i stvaranju jedne bezlične rase meleza. Jedno je promovisanje ljubavi i borba protiv šovinističkog nacionalizma i biološkog rasizma, ali ići u krajnost i zagovarati uništenje čitave bele rase nije ništa drugo do planirani genocid. To što je magazin pisao o Americi ne znači da se isti model ne odnosi i na Evropu. Amerika i jeste bila Evropska, nju su stvorili Evropljani i do nedavno je bila odraz evropske kulture a dva kontinenta su čvrsto povezana manje poznatim kanalima koji deluju iza javne političke scene. Ovo nam ponovo pokazuje sam Kalergi koji u svojoj autobiografiji daje nekoliko zanimljivih podataka u vezi američke povezanosti. Početkom 1924. kontaktirao ga je Baron Luj de Rotšild. Jedan od njegovih prijatelja, Maks Varburg (Max Warburg) iz Hanovera je, nakon što je pročitao njegovu knjigu, izrazio želju da ga upozna. Rihard dalje piše: ’’Na moje veliko iznenađenje, Varburg je spontano ponudio 60,000 zlatnih maraka kako bi pomogao pokret u svoje prve tri godine.’’ Rihard zatim navodi da je ’’Maks Varburg jedna od najmudrijih osoba koje je ikad upoznao’’, ’’da je imao princip iza finansiranja ovog pokreta’’ kao i da je ’’ostao iskreno zainteresovan za panevropski pokret do kraja života.’’ Godine 1925. Maks organizuje put za Sjedinjene Države i upoznavanje sa Polom Varburgom i Bernardom Baruhom. Ovde stvari postaju interesantnije. Kada sam pogledao biografije ovih ljudi pronašao sam da je, recimo, Pol Varburg bio ne samo jedan od najodgovornijih za stvaranje Saveznih Rezervi Sjedinjenih Država već i njen guverner od 1914 do 1918. Porodica Varburg je jedna od najvećih bankarskih dinastičkih porodica još od 16. veka, smeštena prvo u Veneciji a potom u Nemačkom gradu Varburg (Warburg, odatle i nadimak) a kasnije su neki prešli (zvanično ’’prebegli’’) u sjedinjene Države. Mojsije Varburg je 1798. osnovao privatnu banku u Hamburgu ali se pravi počeci bankarske karijere kriju još u Veneciji, kada je familija imala nadimak del-Banco. Del-Banco je bila među najbogatijim venecijanskim porodicama još 1500-ih, sudeći prema istorijskim dokumentima koje govore o  Anzelmu del Banco, jevrejinu kome je grad 1513. dao ovlašćenje (povelju) da pozajmljuje novac uz interes. Bernard Baruh, s druge strane, bio je poznati finansijer, takođe jevrejin i savetnik čak 2 američka predsednika a među njima i Frenklina Ruzvelta. Ovaj filantrop (čovekoljubac), kako je inače bio nazivan, je živeo na imanju koje je iznosilo 64.7 kvadratnih kilometara u Južnoj Karolini i imalo kompleks od 37 kuća i crkvu.

Pol Varburg

Ovde, dakle, nastaje američka veza sa panevropskim pokretom koja do danas ne prestaje. Nakon Drugog svetskog rata i kratkorajnog perioda prestanka rada pokreta, Hari Truman, sledeći američki predsednik je već zime 1945. u magazinu ’’Collier’s’’ pročitao Rihardov članak o evropskim integracijama i navodno bio toliko impresioniran da ga je uvrstio u zvaničnu politiku SAD. Meni je teško da poverujem u ovu zvaničnu priču o slučajnom članku u američkom magazinu i predsedniku koji nakon njegovog čitanja odlučuje da ga ne samo podrži već zakonski ozvaniči, čime zapravo samo nastavlja politiku koju su Pol Varburg i Bernard Baruh lobirali i finansirali pre rata. Isto tako, Vinston Čerčil je održao slavan govor 19. septembra 1946. u Cirihu kada je, obraćajući se akademskoj omladini, komentarisao napor Panevropske Unije koja ’’veoma duguje Grofu Kudenhov-Kalergiju’’. Ne časeći časa, već 1946. i u proleće 1947, Kudenhov-Kalergi kontaktira članove evropskih parlamenata, potez koji je rezultirao osnivanjem Evropske Parlamentarne Unije (EPU), prvobitno privatne organizacije koja se sastala 4. i 5. jula u Gštadu u Švajcarskoj a potom imala i prvu otvorenu konferenciju od 8. do 12. septembra. Na konferenciji Grof Kalergi je zagovarao stvaranje otvorenog tržišta sa stabilnom valutom koji bi bili u ulozi rekonstrukcije Evrope. Rekonstrukcija stare Evrope podrazumeva stvaranje Sjedinjenih Država Evrope. Predložio je 1955. takođe Betovenovu Odu Radosti kao himnu, što je Savet Evrope kasnije i prihvatio.

Zastava Panevropske Unije

Videli smo kako se vizija Grofa Kalergija raširila Evropom i SAD kroz punu podršku visokih zvaničnika, najmoćnijih ljudi oba kontinenta ali i medija poput Njujork Tajmsa. Ona je od ideje predložene u jednoj knjizi (Praktična Ideologija) postala vodeća ideologija čitave Zapadne civilizacije. Treba naglasiti da je Grof Kloudenhove-Kalergi bio izraziti elitista (poput njegovih prijatelja pripadnika starih dinastičkih porodica). Zagovaranjem miscegenacije, plan je stvaranje bezlične gomile bez ikakvog identiteta jer je upravo ona najpodložnija potčinjenosti. A kome ta masa treba biti potčinjena tj. ko je zapravo ta elita? Kako ne bismo teoretisali, najbolje je da pogledamo šta sam Grof ima da kaže prenoseći pun citat:

’’Umesto uništenja evropskog Judaizma, Evropa je, protiv svoje volje, oplemenila i edukovala ove ljude, vodeći ih ka njihovom budućem statusu vodeće nacije kroz ovaj veštački evolucioni proces. Nije iznenađujuće da su ljudi izbegli iz geta postali duhovno plemstvo Evrope. Tako, samilosna briga od strane Evrope je stvorila novu rasu aristokrata. Ovo se desilo kada se evropska feudalna aristokratija srušila usled emancipacije Jevreja (zbog akcija sprovedenih tokom Francuske revolucije).’’

Pogledamo li oko nas, videćemo da se ovaj plan u potpunosti realizuje. Evropa se već godinama masivno stapa sa tkz. Trećim Svetom ne samo kroz imigraciju već i putem postavljanja novopridošlih manjina pod posebnu zaštićenu kategoriju, a sve to kroz izgovor o humanosti, opšteljudskim pravima, demokratiji i slično. Pod izgovorom progresivizma i globalizacije, narod Evrope se odriče soptsvenog identiteta i istorije, smatrajući nacionalni ponos ’’predrasudom’’ i rasizmom. Nije samo miscegenacija deo ovog plana već čitava plejada drugih devijantnih fenomena - promovisanje homoseksualnosti spada u sam vrh borbe za opšteljudska prava, egzaltacija i promovisanje vrednosti drugih rasa u odnosu na belu, pre svega crne rase, radikalni feminizam, pobačaj, islamofilija, feminizacija muškarca, propagiranje opojnih sredstava itd. Na uštrb svih ovih ’’vrednosti’’, Evropljanin je naučen da se odrekne svog porekla, nacionalnog identiteta, porodičnih vrednosti i fokusira jedino na ’’opšte dobro’’ bezlične mase robova. Možda će nekima sve ovo ličiti na preuvelilčavanje, ali dovoljno je samo pogledati oko sebe, pre svega taj Zapadni svet i primera koji govore u prilog ove priče će biti na svakom ćošku. Neke od njih ću izneti i ovde. Recimo, izjave švedskog ministra finansija Andersa Borga iz 2013. koji je makar iskren kada je, prilikom posete Nigeriji, rekao za jedan švedski časopis:  

’’Pogledajte sve ove predivne boje koje žene nose. Kroz 10 godina ovako će izgledati cela Evropa. Kod kuće (misleći naravno na Evropu i Švedsku) sve je sumorno i boje su beživotne. Kada naša deca porastu, Afrika će imati između 1.5 milijardi i 2 milijarde ljudi a mi ćemo i dalje biti na oko 500 miliona. Ovo će imati veliki uticaj po naše trendove. Evropa će postati bolje mesto, još izraženije multikulturno mesto.’’

Činjenica je da hiljade ljudi svakodnevno dospeva u Evropu. Kako bi se novopridošli imigranti osećali bolje, Evropljanin se odriče svog identiteta kako ne bi ispao rasista. Ovi ljudi pridošli iz totalno drugačijih sredina i kultura nisu Evropljani, niti to postaju nakon dolaska ovde. Oni zadražavaju svoju kulturu, svoje interese i žive na račun evropskog nasleđa.

Kao još jedan odličan primer sprovođenja Kalergijevog plana možemo navesti reči gospođe Barbare Spektar, lidera Paideje (Paideia), ’’Evropskog Instituta za Jevrejske Studije u Evropi’’, organizacije koja je nastala u Švedskoj, kao projekat finansiran od strane švedske vlade. U intervjuu za IBA-news 2010. izlavila je:

’’Mislim da postoji oživljavanje antisemitizma u Evropi zbog toga što Evropa u ovom trenutku još nije naučila kako da bude multikulturna, i mislim da ćemo mi biti delovi bola te transformacije, koja se mora odigrati. Evropa još nije naučila kako da bude multikulturna. Evropa neće biti monolitno društvo kakvo je nekad bilo. Jevreji će biti u centru toga. To je velika promena za Evropu. Oni sada ulaze u stanje multikulturalizma i Jevreji će biti omraženi zbog naše vodeće uloge. Ali bez ove vodeće uloge i bez ove promene, Evropa neće preživeti.’’

Snimak izjave Barbare Spektar

Dakle, u ovoj izjavi gospođa Spektar, jevrejka rođena u Viskonsinu, ali nastanjena u Švedskoj, poručuje da bez Jevreja kao vodeće elite Evropa neće preživeti i da će zbog toga biti omraženi. Kao prvo, odakle joj pravo da govori u ime svih Jevreja (mi, nas itd.)? I odakle joj pravo da govori o sudbini Evrope i njenih naroda? Poznato je da ne podržavaju svi Jevreji cionističku ideologiju koju propagiraju gospođa Spektar i ostali, i da zbog ovakvih izjava stvaraju probleme i njima. Takođe, treba ukazati i na otvoreno licemerje cionista. Kao što znamo, Cionizam je jevrejska nacionalistička ideologija koja se prvobitno zalagala za stvaranje države Izraela (genocidom nad Palestinom) a potom i povratku Jevreja u ’’obećanu zemlju’’. Izrael je danas nacionalistička država koja otvoreno propagira aparthejd i čistu etničku državu. Primera i dokaza za ovo je mnogo. S druge strane, isti ti cionisti istom fanatičnošću propagiraju multikulturalizam u zemljama Zapadnog sveta (Evropa i SAD). Kako je moguće da cionisti propagiraju dve potpuno drugačije ideologije, jednu za svoju zemlju gde teže etno-nacionalizmu i drugu za zemlje Zapada gde je svaka pomisao na nacionalni ponos prozvana rasizmom i predrasudom?

Na kraju priče o Grofu Kalergiju, spomenimo da iako se njegovo ime ne spominje u zvaničnim tekstovima, njegova ideologija jeste vodeći princip EU. Evropska nagrada Koudenhov-Kalergi se dodeljuje na svake dve godine istaknutim ličnostima u promovisanju ovog plana. Novembra 16. 2012, tokom posebne konferencije u Beču povodom 90 godina od osnivanja panevropskog pokreta, dobitnik ove nagrade bio je prvi predsednik evropskog saveta Herman van Rompej. Među ostalim dobitnicima ove nagrade je i Angela Merker. 

Herman van Rompej dobitnik Evropske nagrade Kudenhov-Kalergi 2012. godine

Ujedinjene Nacije, organizacija koja igra važnu ulogu u sprovođenju ovog plana globalizacije, konstantno opominje na važnost prihvatanja miliona imigranata u Evropu kako bi se spasla od izuzetno niskog nataliteta. Fransoa Krepo, ''specijalni'' izvestilac UN za ljudska prava imigranata je poručio upravo ovog meseca evropskim liderima da obezbede siguran ulaz svim novopridoslim imigrantima. Prema izveštaju UN-a iz 2000. po imenu "Immigration replacement: A solution to declining and aging population", Evropa do 2025. mora primiti 159 miliona migranata. Pitanje je odakle im ovako precizna cifra? Čak iako postoji pad nataliteta evropskih naroda, on se svakako može poboljšati određenim merama koje bi podržale porodicu i njene vrednosti. Milijarde evra potrošene na razne programe za imigraciju i prihvatilišta kao i socijalna primanja su mogla biti upotrebljena za poboljšanje stanja evropskih porodica, ako su ona uopšte i bila u krizi kao što se navodi. Činjenica je da su se porodične vrednosti na Zapadu značajno izmenile krajem 50-ih godina 20. veka, pre svega kroz tkz. seksualnu revoluciju, prihvatanje i promovisanje homoseksualnosti kao  i radikalni feminizam, koji su od tada stvorili dubok jaz između polova i razbili značaj tradicionalne porodice. Isto tako je jasno da ovako masivan priliv neevropljana ne samo da ne ide u prilog očuvanju našeg nasleđa već i vodi njegovom nestanku, stvarajući narod bez jasne nacionalne, istorijske i kulturne kohezije. Ukratko, politika današnjih zapadnih vlada se temelji na Kalergijevom planu koji teži genocidu evropskih naroda. Najnovija statistika u Nemačkoj pokazuje da je u toj zemlji svaka treća porodica stranog porekla. U mnogim zemljama zapadne Evrope, zvanična demografska statistika nije ni dostupna, kao npr. u Francuskoj, u nadi da će se šokantni podaci koji ne predviđaju tako sjajnu budućnost nekako sakriti od naroda. Jedno je poznato - u gotovo svim zemljama Zapada se zna da će, ukoliko se sadašnja politika nastavi, doći trenutak kada će evropski narodi postati manjina u sopstvenim zemljama. Negde se to već predviđa za 10 ili 20 godina. Činjenica da se ''predviđa'' ovako nešto je zastrašujuće samo po sebi.

Brok Čišholm, prvi predsednik Svetske Zdravstvene Organizacije, potvrdio je ovo kada je izjavio  ’’da bi se uspostavila svetska vlada, neophodno je odstraniti iz umova ljudi njihov individualizam, lojalnost porodičnoj tradiciji, nacionalni patriotizam i religijske dogme.’’ (Llewellyn B. Davis, ‎B Davis Llewellyn (1991) Going Home to School, str. 69).